LifestyleTradicionalna japanska kuća - Prostor otvorenog uma

Piše Milun Vasić

Tradicionalna japanska arhitektura je, u skladu sa svojim religijskim, filozofskim i socijalno-kulturnim nasleđem, gradnji kuće prišla otvorenog uma i zaista krenuvši od onog zbog koga se kuća pravi - vlasnika i stanara. Jednostavnost, vedrina, skromnost, sloboda, prilagodljivost, koegzistencija i holistički, organički pristup odlučujući su faktori u kreiranju japanskog tradicionalnog doma. Koliko je to daleko od mahnitog prebrojavanja kvadratnih metara i „uklapanja” u prostore lišene veze sa čovekovom suštinom! Može se reći da zapadna civilizacija kreće od placa i zgrade kojima se čovek mora prilagođavati, dok Japan, svojom drevnom mudrošću, kreće od čoveka kome gradi dom po njegovoj meri. I doslovno.

Bez ijednog eksera

Sve počinje od ograde. Izrađena od pletenog bambusa, ona predstavlja granicu koja ne izgleda preteće poput kamenog zida ili metalne ograde. Različito kombinovani obrasci pletenog bambusa – ograde su napravljene bez ijednog eksera, kao i kuća! Predstavljaju arhitektonski element koji se zapravo prilagođava okružujućem pejzažu. Tradicionalno, za izradu ograde se koristi bambus koji raste na porodičnom zemljištu i u tome se opredmećuje karakteristična japanska ideja ravnoteže, samodovoljnosti i skromnosti.

Prilaz kući je sledeći stav ove arhitektonske simfonije. Kada posetilac prođe kroz kapiju u ogradi od bambusa, smatra se da je u unutrašnjosti kuće. Svo zemljište i staza koja vodi do same zgrade su deo privatnog sveta porodice. Staze se projektuju tako da mogu da vode posetioca kroz uvek i iznova definisan ambijent. Na početku projektovanja staze uspostavljaju se ključne tačke bašte, a baštovan rezerviše najbolje komade kamena i postavlja ih na te tačke. Ti komadi kamena su funkcionalno i vizuelno značajni i zovu se „dobrim kamenovima”.

Prvi „dobri kamen” obeležava početak, drugi se može postaviti na mestu gde se staza račva, a svaki sledeći na mesto nekog od lepih pogleda na baštu. Lokacija „dobrog kamenja” predstavlja vizuelne ključeve za razumevanje bitnih svojstava japanskog dvorišta. Obično kamenje se smešta između „dobrih kamenova”, a staze su podeljene malim rustičnim zaklonima – klupama zaštićenim jednostavnim krovićem. To su mesta za odmor i uživanje u prirodi.

Sekvence prostora dobrodošlice

I kad se dođe do ulaza u kuću, posetilac oseća dah slobode izbora. Naime, između stubova koji podupiru krov postoji nekoliko particija odvojenih pokretnim zidovima. Te particije se ponašaju kao vrata, prozori, otvori i zidovi.

Mogućnost promene pozicija pregrada stvara fleksibilni prostor, sličan kancelarijama u poslovnim zgradama. Napravljeni od bambusa, kedra ili papira, u različitim pozicijama paneli definišu ulaz na različite načine. Zatvoreni, oni su zidovi, otvoreni, oni povezuju dva prostora. Ređanje prostora po brižljivo odabranim sekvencama vodi posetioca u kuću po meri čoveka. U pravom smislu te reči.

Slagalica od tatamija

Pre započinjanja bilo kog posla u projektovanju kuće, tradicionalni japanski arhitekta u razgovoru sa budućim vlasnikom saznaje koliko tatami asura je potrebno kući. Tatami, glavna podna prostirka japanske kuće sastoji se od laganog sloja gusto pletene trske čvrsto povezane užetom na površini asure. Gornja površina je za donju ušivena dvostrukim vlaknom. Asure su idealne za podove jer nisu suviše mekane za hodanje, ali nisu ni previše čvrste za ležanje na njima.

Ali, za površinu kuće glavne su proporcije ove prostirke. Pošto se koriste za sedenje i odmaranje, one su uglavnom bazirane na dimenzijama čoveka – iznose metar puta dva metra. Na ovaj način, plan kuće postaje svojevrsna slagalica u kojoj različiti načini prostiranja tatamija određuju oblik i veličinu prostorija, pa i same kuće! Na ovaj način, arhitektura koristi meru koja je standardizovana, pa čak i stvorena po meri čoveka.

Kuća bez zidova

U japanskom ne postoji reč koji tačno odgovara našoj reči soba. Evropski koncept prostora i prostorije ne postoji u tradicionalnoj japanskoj arhitekturi, pa ne postoji ni potreba za definisanjem tog prostora jednom preciznom rečju. Najsličniju službu ima japanska reč ma, ali ona pre označava „mesto” ili „prostor”.

Jer, jednostavno, zid koji u našoj percepciji stambenog prostora definiše sobu, u tradicionalnoj japanskoj kući je pokretna pregrada.

Pošto ne postoji fiksirana lokacija zidova, na prvi pogled se ne vidi čemu različiti prostori služe. Nema spavaćih ili dnevnih soba, trpezarija ili dečijih soba. Osobine prostora, osvetljenje i materijali dramatično se menjaju uspostavljanjem novog rasporeda zidova. Svakog trenutka japansku kuću je moguće iznova sagraditi i prilagoditi aktuelnim potrebama stanara.

Shodno ovome, imena prostora u tradicionalnoj japanskoj kući određena su ne po upotrebi – ona nije stalna - nego po udaljenosti od ulice. Okuzashiki je unutrašnja soba za sedenje, nakanoma je srednja soba, a zashiki je prostor najudaljeniji od ulice, takođe i najukrašeniji. Zbog lokacije i stepena privatnosti i osame, ovaj se prostor koristi za noćne goste, učenje, čitanje i tiho obedovanje. Znači, prostor kreiran pokretnim zidovima nema specifičnu funkciju po sebi, već samo „karakter” koji sugeriše tip korišćenja.

Pod koji lebdi

Viđen iz bašte, pod izgleda kao da lebdi oko pola metra iznad tla. Izrađen od bambusa, sa oplatom od kiparisa ili kedra i udešen delikatnim aranžmanima tatami asura, pod je zaista izdignut i doživljava se kao deo nameštaja. Život u japanskoj kući i jeste zaista život „na velikom komadu nameštaja”. Osim poda, postoji samo niski sto, nekoliko sanduka, i jednostavna polica na kojoj se čita ili piše.

Tradicionalni odgovor na savremene izazove

Zapadnjačka kuća se generalno prepoznaje po upotrebi prostorija i njihovom međusobnom odnosu unutar mesta stanovanja. Funkcije kućnih prostora se uspostavljaju relativno rano u procesu gradnje, i uglavnom su fiksirane. Evropski koncept kuće čini zbir prostorija od kojih svaka zadovoljava neku potrebu stanara. I, iako se čini da su principi stanovanja u savremenoj zapadnoj civilizaciji idealni, problemi se javljaju ne samo tamo gde su očigledni – u prenatrpanim zgradama savremenih megalopolisa, već i u kućama pristojne kvadrature u uređenim predgrađima. Naime, potrebe stanara se vremenom menjaju, a prilagođavanje zidane kuće sa fiksiranim rasporedom prostorija promenjenim potrebama stanara nije uvek jednostavna misija.

Dizajn tradicionalne japanske kuće, ako ne svojom zen suštinom, a ono bar nekim svojim elementima može uspešno odgovoriti na postojeće estetske, funkcionalne ili konstrukcijske izazove savremenog stanovanja.