ArhitekturaIdeja jednostavnosti

Piše dia Milena Vučković
Fotografije ECDM

U vreme kada je arhitektura već odavno postala način na koji se prave ambijenti u kojima se stvaraju skulpturalne forme i oblikuju blistave zamisli, postalo je teško predstaviti nešto novo i neprepoznatljivo. Iako, svaki objekat predstavlja interpolaciju određenih principa svojstvenih autorima, postoji potreba za formiranjem jednog potpuno novog iskustva. Vešto razbiti ono ustajalo i već viđeno i pribeći smelom dizajnu koji u sebi sadrži izvesnu dozu neizvesnosti i uzbuđenja postalo je glavni izazov koji dnevno pomera granice inovativnosti. Vatreni predstavnici kontekstualne arhitekture, ECDM (Emmanuel Combarel i Dominique Marrec) - francuski biro osnovan 1993. godine - dizajnirajući Autobuski centar u gradu Thiais u Francuskoj, izrazili su baš one principe koji osvežavaju ustaljene pristupe arhitekturi. Njihov stil kombinuje svetlost, estetiku i uvek efikasnu jednostavnost, kreirajući novi izraz koji je oslobođen svih stilskih stega i ograničenja. Inteligentni pristup pri projektovanju odražava se u njihovom radu koji je lišen svih predrasuda i odbija da se povinuje bilo kakvim pravilima. Njihova arhitektura je vedra i smela. To je pravi korak prema onom posebnom osećaju arhitekture - osećaju promene.

Putujući pokret

Na prvi pogled, možemo pomisliti da je objekat puka predstava tvrdih kontura bez ikakvog dinamizma, izuzetno stroga u svom prikazu. Ali, ako malo bolje pogledamo, otkriće nam se ta, zaista prisutna, konfiguracija stabilnosti koja, u stvari, i predstavlja pravu autentičnost dela. Jer, baš ta izuzetna jednostavnost vizuelnog prikaza, materijalizacije i skladnosti pojave, čine ovaj projekat poetičnim i jedinstvenim.

Na prvi pogled, ova kreacija odaje utisak proste deformacije tla, kao da se betonsko tlo odiglo i nastavilo da teče kroz prostor, formirajući jedinstvenu i kontinualnu formu skladnosti. Bez nepotrebne naglosti, objekat se uzdižesa horizontalne površine tla i pretapa u prostor, kreirajući nepogrešivi odraz svog okruženja. Objekat se posmatraču prikazuje kao dramatična intervencija konfiguracije tla.

Preuzimajući karakter okoline, dizajn se rasplamsava na jednoličnoj asfaltnoj površini, stvarajući zgradu koja se ne uzdiže sa pločnika, već je formirana unutar njega – kao da je objekat prekriven jedinstvenom masom koja se dalje pretapa u zatečeni betonski parking. Ostvaren je putujući pokret asfaltne kore koji odvaja parče ambijenta i zatvara ga unutar novih obrisa.

LEGO doživljaj

Glavni materijal koji je korišćen pri realizaciji objekta je Ductal, beton izuzetnih performansi, koji omogućava formiranje glatkih prelaza i oblih ivica. Kontinuitet prikaza objekta u prostoru odaje utisak nepostojanja opipljivih granica. Objekat kao da se topi, ali struktura prosto opstaje, bez početka i kraja. Fasadno platno predstavlja kontrast punog i praznog, gde se volumen kao izvrnuta slika odražava na isečenim delovima, ostavljajući utisak negativa. Prosti doživljaj betonske opne, debljine 3 santimetra, razbijen je istovetnim reljefom tačkica koje podsećaju na teksturu poznatih LEGO kockica. Ako se približimo, uočićemo mnogo simpatičnih detalja koji formiraju gustu i zasićenu fasadnu masu, istićući posebnu teksturu plastičnih pravilnosti. Ovaj doživljaj je umnožen, tako da ostavlja utisak beskonačnosti. Fasadna opna se dalje glatko savija ka nivou tla, stapajući se sa okolinom i stvarajući poseban efekat jedinstva.

Dinamika boja

Ova betonska jednostavnost – kako u pojavi i volumenu, tako i u unutrašnjoj organizaciji – najednom se razdvaja i otvara, cepajući se u prostoru, da bi otkrila koloristične staklene površine pažljivo uklopljene u kompletan doživljaj objekta. Neočekivani svetlosni procepi koji se kontinuirano pojavljuju, najavljuju postojanje čitavog jednog veselog ambijenta unutar masivne opne. Ovaj pokret koji prekida naizgled beskrajni horizontalni pojas betonskog zida, oslobađanja razigranu unutrašnjost. Ta unutrašnja atmosfera neodoljivo privlači, razbijajući monotoniju sivog tona koji dominira spoljašnjom opnom objekta. To je ujedno i uspešan pokušaj humanizacije jednog bezličnog materijala, monotonog u svojoj pojavi.

Četiri boje koje preovlađuju – plava, zelena, žuta i narandžasta – kreiraju potpuno novi utisak objekta. Objekat se ponosno otvara posmatraču oslobađajući boje, i posmatrač sa lakoćom sagledava tu bogatu panoramu kontrasta. Jer to je mesto gde se doživljaj tako naglo menja. U tom oštrom kontrastu sa bezizražajnim sivim tonom, ovaj kolorit u stvari predstavlja eho šarenih fasada objekata koji se nalaze u neposrednoj blizini.

Čitav kompleks predstavlja realizaciju ideje jednostavnosti, načelni princip ECDM studija. To je prosto pitanje odbacivanja nepotrebne arhitekture koja zbunjuje, formi koje su na prvi pogled neshvatljive. Jer i izvan toga, arhitektura i dalje može da izaziva, prikazujući se na onaj način koji je svima prihvatljiv i blizak. Cilj arhitekture je da bude prepoznatljiva, mada i dalje jedinstvena.